4. Osnovna modela učenje drugih
U današnjem svetu koji se brzo menja, sposobnost samousavršavanja i učenja novih veština postaje sve važnija kako bi kao ljudska bića napredovali i uspeli.
Razvijamo nove veštine kako razvijamo naše iskustvo. Ne radi se više samo o tome da dobro (u)radimo svoj posao. Treba da budemo u mogućnosti i umemo da pomognemo i drugima da razviju njihove veštine, rastu i razvijaju se…
Sve više, mnogi od nas sada otkrivaju da su nam potrebne koučing i mentorske veštine podrške mlađim ili manje iskusnim kolegama, saradnicima.
Pružanje podrške drugome da uči i stekne nova znanja i veštine, može biti veoma koristan proces. To nam omogućava da gledamo kako neko drugi raste i razvija se, i kako se približava ostvarivanju svog punog potencijala. Nije preterano reći da su mnogi životi promenjeni zato što je neko drugi pružio odgovarajuću podršku za učenje, kada je bila potrebna.
Odlični nastavnici, mentori, treneri i savetnici bave se različitim zanimanja. Ali svi oni dele nekoliko zajedničkih karakteristika.
• Prvo, poštuju i podržavaju svoje učenike: tretiraju ih kao ljudska bića i pomažu im u ostvarivanju njihovih ciljeva.
• Drugo, znaju i sami da je učenje celoživotni proces, tada da stalno uče i razvijaju se: tzv. growth mindset.
Pomaganje drugima da uče može biti veoma koristan proces. Ne samo da imate potencijal da pomognete nekome da promeni svoj život, već i sami možete da učite iz tog procesa.
To ne znači da treneri ili mentori moraju da budu „stručnjaci” u svemu. Od njih se ne očekuje da daju sve odgovore. Umesto toga, to znači razvijanje pristupa podrške drugima koji im omogućava da razviju rešenja za sopstvene probleme…
Postoje četiri glavna načina na koje možemo organizovati učenje drugih: podučavanje (učenje), koučing, mentorstvo i savetovanje. Sva ova četiri načina imaju neke ključne karakteristike i veštine, ali su ipak prilično različite.
- PODUČAVANJE je možda najpoznatiji način da se pomogne drugima da uče.
Predavač uglavnom polazi sa pozicije „stručnjaka“, sposobnog da prenese znanje svojim učenicima. Najbolji nastavnici će koristiti participativne i interaktivne tehnike, poput gejmifikacije, projektnog učenja i/ili koučinga. Međutim, vrlo je izvesno da postoji neravnoteža znanja, pri čemu nastavnik kao stručnjak zna „tačan odgovor“. Neke škole su usvojile tkz. „koučing pristup“ učenju, gde nastavnici podstiču učenike da istražuju, da sami pronalaze odgovotre, ne dajući im „tačne“ odgovore.
- KOUČING, u ovom kontekstu više kao model „trenera fasilitatora“.
Drugim rečima, trener nije stručnjak za određenu temu, već je specijalizovan da pomogne da se prepozna i otključa potencijal drugih. Ideja je da ljudska bića drže ključ sopstvenog uspeha i da im drugi ne moraju govoriti šta da rade.
Fokus koučinga je obično na ovde i sada, u rešavanju trenutnih problema.
- MENTORSTVO
Mentori su često stručnjaci u svojoj oblasti, ali nemaju formalnu nastavnu ulogu.
Originalni „Mentor“, u Homerovoj Odiseji, bio je učitelj Odisejevog sina Telemaha. Boginja Atina se Telemahu pojavila prerušena u Mentora, pa otuda ideja o mentoru kao mudrom vodiču.
Postoji opšta saglasnost da je mentor vodič koji pomaže nekome da uči ili da se razvija brže nego što bi on/ona mogao sam. Na radnom mestu, mentori se često formalno imenuju po obostranom dogovoru i van hijerarhije upravljanja timova. Obično imaju značajno iskustvo i stručnost u specifičnoj delatnosti mentija. Ključna razlika sa koučingom je u tome što se mentorski odnos obično fokusira na budućnost, razvoj karijere i širenje horizonta pojedinca.
- SAVETOVANJE, u ovom kontekstu više kao model „terapijske podrške“.
Savetovanje se fokusira na prošlost, pomažući pojedincu da prevaziđe barijere i probleme iz svoje prošlosti i nastavi dalje. Fokus može biti unutrašnji ili spoljašnji.
Savetovanje je intenzivnije od koučinga ili mentorstva i često se smatra kao terapeutska podrška. Međutim, ono deli neke karakteristike sa ostala tri pristupa: posebno, stav da svaki učenik ima odgovor na sopstveni problem i želju da mu se pomogne, odnosno da preuzme odgovornost za to.